Tijanistika

Postoji deo života kad nećeš da spavaš
jer igračke ne podnose samoću,
pa dođe period kad ne spavaš
da ne bi ništa propustio,
a onda onaj kad te baš briga čime se svet zanima…
tebi treba samo malo sna.
Na kraju,
svi smo na odmoru.

Lara ima dvadeset godina i studira ono što ne voli, tako da nema potebe ni spominjati šta – nezadovoljstvo je ionako uvek iste boje. Pozitivna je, slobodna, vrlo direktna, ali ne i neprijatna (osim, ako tu spada sarkazam) i pokušava da postane veštica, jer je čula da je to, kao, moguće. Na tom putu upoznaje dečka kome, naravno, ona prva prilazi i zaljubljuje se…

Ana (ne Lara)

Toliko o radnji, za sada. Film se zove “Dah vetra”, a ono što vama možda i nije toliko, ali meni jeste mnogo bitno – glavnu ulogu (Laru) igra moja sestra Ana, a premijera će biti sledeće godine na festivalu Cinema City ako Bog da, a daće – što da neće.

***

Bosa je žena koju možda ne srećete svaki dan, ali ste nekad u svom životu sigurno upoznali ili bar čuli za jednu takvu. Sve one male i velike stvari koje se u braku prećute jer se kao podrazumevaju, u jednom trenutku postanu gomila koja više ne može ni da se preskoči, ni da se obiđe. Kad bi zidovi prećutali, možda bi i moglo mirno da se spava, ali ovako, ona i njen suprug Aco, na sve načine pokušavaju da spasu svoj brak i iskobeljaju se iz svih tih problema.
Drugim rečima, Bosa se, u stvari, nalazi na daskama koje život traže…

Pukla bruka

Naslov ove romantične komedije je “Pukla bruka”, a glavni akteri su Tijana Dapčević (kao Bosa) i Milorad Damjanović (kao Aco) i oni nisu ni svesni koliko ja njih volim i koliko jedva čekam da pogledam predstavu! Ako ima još zainteresovanih, datumi su ovde, a pošto će ona postati deo redovnog repertoara – odaberite onaj koji vam najviše odgovara i dođite, nećete se pokajati. Nisam pristrasna, Tijanistike mi!

Eto tako, ja brojim koliko još puta imam da spavam do predstave, a do filma ne brojim još, daleko je, a ja sam s matematikom uvek bila na “Vi”.

***

A sada, ono zbog čega ste i počeli da čitate ovaj tekst – moj prvi album!
Omot je ovde, za sada ima samo četiri pesme, ali polako – mojih 5 minuta će tek da dođu, u cvetu mladosti sam.

Šalim se, naravno. Ne snimam album, ne nadajte se ne brinite se.
Nije me bilo dugo, pa reko’ spremam album, to je uvek dobro opravdanje za ne pojavljivanje na svom “radnom” mestu. Ipak, imam opravdanje, najlepše moguće na svetu, pošto mi je radno mesto pravljenje društva detetu od 2 godine, tako da mi blog sigurno nije bio na listi prioriteta, iako sam imala inspiracije za to, na kraju svakog dana. Ono što je meni najbitnije, jeste da su stalno deca oko mene, jer me to ispunjava.
Pošto me mogi pitaju kako sam se snašla moj odgovor glasi ovako (i ne odnosi se samo na dečaka kog čuvam, nego na svu decu s kojom se družim):

Nikad pre nisam namerno vozila iza ogromne cisterne (odokativno izmereno: 2,5 km/h) samo da bismo se oduševljavali njenoj veličini, ili stala sa strane da gledamo životinje koje su pored puta.

Nikad pre nisam igrala “Leti, leti” dok čekam red za sir u supermarketu. Nikad pre nisam imala potrebu da u tašni obavezno imam rezervne pelene, kremu, maramice, bananu, štapiće i autić. Nekad i rezervnu odeću.

Nikad pre nisam skakutala do pekare jer tamo živi kroasan sa čokoladom.

Nikad pre nisam razmišljala o tome da je balon sa helijumom dovoljna zanimacija detetu od nepunih godinu dana.

Nikad pre nisam išla po prodavnicama s pitanjem: “Imate li svemir?”

Tačno je i da sam tek sad shvatila koliko je san bitan za normalno funkcionisanje u toku dana, ali nikad pre nisam bila ispunjenija i zadovoljnija onim što radim. Sve i da mogu, ne bih ništa menjala, zaista.

I, očigledno, nikad pre nisam shvatila koliko ja tek treba da učim. Od njih. Ne može papir to da prenese, moraćete da zagrlite neko dete, pa da vidite kako to izgleda.

Znate ono kad, u društvu, krenu razgovori o budućnosti, pa neko spomene decu i onda krenu ispovesti o tome ko ih želi, a ko ne? I uvek bude onih koji uopšte ne žele da imaju decu, zatim se nađe neko ko ih želi ali ne još, a i neko ko želi još ali ne sad itd.
E, takav razgovor je zauzeo mesto u našem društvu i, u jednom trenutku, dođe red na mene i svi se složili da ni nema potrebe da mi postavljaju to pitanje.

“Dobro, za Tijanu znamo, njoj nije frka ni sad odma’, a? ” , reče jedna od onih neću-nikad-ali-sve-znam.

Naravno da mi je frka.
“Nije frka da ih sad imam, frka je što neću znati kako.”

“Šta tu ima da se ne zna, života ti? Presvučeš, nahraniš, okupaš – i to je to.”

Kako ne. Pogotovo tim redom.
“Molim?”

“Pa, jeste. A ti to svakako već znaš. I pritom, voliš da se igraš sa njima. Ne vidim u čemu je problem.”

U tvom izjednačavanju deteta sa ribicom u akvarijumu.
“Nema nigde problema, samo strah da neću znati kako od njega da napravim čoveka. To je jedino čega se bojim. Znam da nisam jedina s tim strahom, ali eto.. od toga baš imam frku.”

“A, dobro, to jeste. To niko ne zna da li će uspeti. Jebiga, nadaš se da će sve da bude okej.”

A pre toga pozovem Milana tarota.
“Mislim da nadanje nije dovoljno, ali nema veze. ”

I tako, da ne davim više, pošto je dalji tok razgovora potpuno nebitan za priču. Vratim se ja kući i legnem da spavam. Ne znam da li vam se nekad desilo da sanjate nešto što je na vas ostavilo jak utisak, a to shvatite tek sutradan, kad se probudite? Meni se desi to s vremena na vreme. Kao sad, na primer.
Probudih se, i shvatih da sam celu noć bila majka. Fora s tim snovima nastane kad ničim ne pokažu da su snovi. Sve je bilo toliko realno, da još uvek ne mogu da dođem sebi. Sanjam lepo kako mi drugovi zvone na vrata (u stanu u kom sad živim) – došli da vide dete. Naravno, kako su ga videli, počeli su da komentarišu kako je veliki na mamu. Za one koji me ne znaju, to bi bilo otprilike srazmerno jednoj vekni hleba. I tako se mi zezamo i uživamo, sve dok oni nisu rešili da krenu kući. U tom trenutku sam se i probudila. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim gde sam (nije isto kad ustaneš da skuvaš kafu i kad ustaneš da nahraniš dete).

I opet ništa nisam saznala.
Ne sećam se kakva sam majka bila, ni da li sam znala kako.
Ne sećam se ni lika, ni očiju.. nisam stigla da vidim ko su mu bili heroji, ni koji lik iz crtaća bi nam bio svuda po kući..
Samo se, eto, sećam imena.

Znam ja za ono da je danas malo pravih prijatelja, da se mogu nabrojati na prste jedne ruke, noge, da stanu u jedan tvit i sl. , da treba da paziš kome veruješ i da paziš kome ne veruješ, jer ni tu ne valja kad se zezneš, pa podcenis nekog, pa prst u oko, nož u leđa, kamen u bubreg, sve po spisku i onda vrhunac srpskog uništenja prijateljstva: šut s liste prijatelja na Fejsbuku. To je poslednje zbogom, odma’ znaš da nazad  nema. Dakle, pazi šta radiš i čuvaj one koje imaš, a one koje više nemaš – ne čuvaj, ne budi kao ja, glupo je. To mi je jasno.

Shvatam i da muka natera čoveka na sve, da ne bira ni način, ni sredstva, ni reči. Kad on sebi zacrta nešto i čvrsto reši da to i ostvari, to je to – ne pita za cenu. Menjaju se boje i maske, kostimi i uloge, tako to ide. To mi je jasno.

Razumem i da, šta god u životu radili, imate neke želje kako to na kraju treba da izgleda, kakve rezultate očekujete i onda se nadate. Svako ima pravo da poređa očekivanja, uzme papir i olovku i štiklira redom, a ona neostvarena da precrta i prebaci ih u razočarenja. Ne slažem se, ali mi je jasno.

Primećujem i da ljudi svašta gledaju na televiziji, pa onda svašta o njoj i misle, a zatim se to “svašta” prenese i na druge grane egzistencije. Tako se desi da to, neko Svašta, slobodno šeta gradom, kreće se u društvu, izlazi, čita novine (ako je tu ostalo išta za čitanje) i formira svoje mišljenje o svima koje je srelo na tim žutim listovima, kao da je neko od njega tražio da misli. Fora s tim mišljenjem i jeste što ne mora niko od nas da ga zatraži – sami imamo pravo na to. E, sad, glasno iznošenje istog je već druga priča. Primetićete da mi je jasno, jel’ ?

I tako je meni u životu sve jasno, sve super i onda svane dan kad čujem da je prijatelja ispalio prijatelj u situaciji kad i od neprijatelja očekujes profesionalnost (jer je u pitanju posao), pa se pitaš kad se desio onaj trenutak kad je prijateljstvo potonulo u tim zajedničkim kafama i zašto ste uopšte i pili kafu, a ne neki alkohol.
Zatim, zazvoni mi telefon – nepoznat broj, a s druge strane me neko pita šta ima novo kod mene. Odgovorim da mi je najnoviji taj broj sa ekrana, jer nemam pojma ko zove. Kad ono, neko iz školskih dana, čiji broj nemam jer se ni tad nismo nešto družili, ali sad treba neki prevod za posao u inostranstvu, znaš – frka, treba to hitno, za juče ako može, jer je meni to lako, ja ću to za pet minuta. Ma, stvarno?!

Da li je nekada, možda onako slučajno, palo nekome na pamet da postoji RAZLOG zbog kog je meni dosta pet minuta?! Iz tog istog razloga ne odeš kod automehaničara pa tražiš da ti odradi generalku za džabe jer on zna šta treba da proveri i zameni. Iz tog istog razloga ne tražiš od muzičara da peva kad ga sretneš u gradu ili ga ugledaš za stolom pored u kafiću, jer to što on zna da peva i što je to njemu lako, ne znači da je pokretni džuboks. To sam mislila da je jasno, ali biće da sam nešto previdela.

Posao je posao, a prijatelj je prijatelj uvek, pa i kad je na poslu. Bez obzira da li glumi u predstavi, radi u apoteci, pekari, butiku, školi, da li je zatrpan papirima u kancelariji ili prodaje kivi na pijaci.

Nije problem, ako treba da se pakuje taj kivi u kese, za podneti, tu smo jedni za druge valjda, m?

Ne znam, pobrkaju se te definicije nekad.
Nije mi jasno to.

Uvek može da se dođe na ovaj blog.
I da se ne nađe ništa novo jer sam lenja somina koja uvek u telefonu ima bar 3 teksta, ali do momenta kad se setim da ih objavim, više mi ne budu zanimljivi.

Uvek može da se okači neka hrana na Instagram, zato što on i postoji da bismo podelili svoj grašak sa svima, pokazali novi magnet za frižider i pijanu sliku iz izlaska. Ne znam, ja volim da gledam fotke tamo i ne smetaju mi šolje kafe, lonci i opalo lišće u vašem kvartu.

Uvek može da se završi poruka tačkom ili smajlijem ili   .

Uvek može klavir da ti prenese Ostoja.
Kad smo već kod Ostoje, kralja marketinga, čula sam da su se pojavili novi oglasi po gradu, na kojima piše: “Klavire prevozi Goran”. Gorane, sine, ako već ne možeš da smisliš ništa originalno, onda bar napiši: “Nisam Ostoja, ali mogu da prenesem klavir”, možda se neko i javi. Da te pita za Ostojin broj telefona.

Uvek može da se nađe mesto za parkiranje na Voždovcu.
Dobro, ne može.

Uvek može da ti zabaguje Windows i ponudi “Don’t send” opciju.

Uvek može da se smisli neka nova igra.
O tome u nekom od narednih postova Tijanistike, a kako sam se već pohvalila ažurnošću, biće to idealan poklon za Uskršnje praznike.

Uvek može da se doda majonez u tanjir.
Još majoneza.
Uvek može da ti pozli od previše majoneza.
I od previše Kiki bombona.
U stvari, ne postoji previše Kiki bombona.

Naučila sam da lava ne možemo da pitamo šta kuva jer je on samo igračka, ali da ptice mogu da idu na izlet avionom. Tačnije, sve je bolje avionom. Objasnio mi je da su, osim lava, i Slađa i Čiki igračke, a on i Šovlja ‘pravi’.

Shvatila sam da smo svi ponekad Slađa i Čiki.
Pobajagi.

Od plastelina može da se napravi život. Samo uvrljaš sve boje i posle opereš ruke.

Telefon je precenjen. Dodali su mu neke silne aplikacije, a u tih par sati mi se ta spravica zove “neka-ovo-stoji-tu-pored-da-se-javim-ako-nas-mama-zove-da-ne-brine”.

Sestrić jedne moje poznanice, još od kada je napunio 2 godine i počeo da obraća pažnju na predmete oko sebe, bio je oduševljen veš mašinama. Naravno, igrao se on autićima i drugim igračkama, ali kad god bi ugledao mašinu za pranje veša – haos. Kad je mama stavljala veš da se pere, bio je u stanju da odgleda ceo program, ne skidajući pogled s nje. Ubrzo posle toga su mu i kupili jednu malu, plastičnu (igračku).

Godinu dana kasnije, znao je sve (aktuelne) proizvođače i kad god su oni, porodično, išli kod nekoga u goste, on je obavezno tražio da ide u kupatilo da vidi kakvu mašinu imaju. Svojoj baki je rekao da joj je ružna mašina jer je “stara, loša i ne svetli”. Kada su izlazili u šetnju, prelazili bi na drugu stranu ulice ako je postojala šansa da u ovoj postoji neka prodavnica bele tehnike, jer bi plakao ako nije ušao da vidi veš mašine.
Da ponovim: sasvim normalno dete, zanimale su ga i ostale igračke i nije se samo sa mašinom igrao, ali je ovo bilo svima toliko zanimljivo, da su stalno prepričavali.

Pre neki dan sam srela tu poznanicu i, naravno, odmah je pitala za njega. Sad ima pet godina, ide u vrtić i – da, još uvek voli mašine. Doduše, normalno prolazi pored prodavnica bele tehnike (ne mora da se uđe unutra), ne priča o njima i sl. ali kad kod nekoga ugleda neku koju, do tada, nije video, odmah kaže da li je dobra ili nije.

E, sad, bliži se polazak u školu, pa mu to s vremena na vreme neko i spomene i, logično, tu je i neizbežno pitanje o tome šta želi da bude kad poraste. “Kad porastem, praviću mašine i biće najbolje na svetu – imaće sve!”
Kako on to izgovori, tako se javi neko iz porodice, rečenicom: “Neeee, reci da ćeš biti neki lekar, advokat, glumac…”

Okej, prva dva su ionako šablonska zanimanja za snove, ali glumac?! Naravno da sam odmah pitala zašto ga uopšte odgovaraju od toga, a dobih odgovor da “treba da ide na fakultet neki i da bude pametan, uspešan čovek”.
Pa, dobro bre, koji stepen seljačke filozofije je izjava da su oni koji ne idu na fakultet glupi? Znam mnoge fakultetski pametne kojima ne bih dala ni da stave veš u mašinu, a vala ni da mi napišu seminarski rad, zato što ne znaju ni dve rečenice da sastave. Mislila sam da smo shvatili da fakultet ne završava pamet, ali dobro.

Osim toga, ne znam iz kog slova njegovog sna su zaključili da on neće ići na fakultet. Pogotovo što će se on, možda, još dvadeset puta predomisliti do kraja srednje škole. Glumac da bude? To je divno zanimanje, ali ako to poželi, počni da smišljaš objašnjenje za posle prijemnog, da pojasniš detetu zašto ne može da upiše ono što voli. I zašto mu niko nije rekao ni broj bodova, ni na osnovu čega ih je dobio, kao ni razlog zašto ih nije dobio dovoljno. Objasni da to tako ide i čekaj da poželi da bude advokat.

Nažalost, često ljudi to rade. Ne mislim samo na roditelje, već i na one koji bi trebalo da rade na svojim, a ne na tuđim snovima. Bace želje u kantu i pre nego što su stigle da postanu snovi. Samo zato što je napadalo malo prašine na njih, pa odustali, jer nije palo s neba i nije palo odmah. Samo zato, što je od njih neko očekivao drugačiji život. Ne znam odakle pravo ikome da očekuje projekcije svojih snova u tuđim životima.

Divim se svakome ko daje sve od sebe da radi ono što voli. Nije to problem samo u Srbiji, nego je ljudima lakše da, sa gomile snova, izaberu neki tuđ, jer im se čini lakši. Možda i jeste, ali samo svoj ti je truda vredan, to je valjda jasno.

I nemojte ni da pomišljate da su vam se neke, dosadašnje želje ostvarile slučajno. Ili da neke druge, eto slučajno, nisu.
Slučajnost ne postoji. Provereno.

Vreme za snove je onda kad udeneš veš na jeftinu struju (jelte), a kad se probudiš onda gledaj da to ne nestane tako lako!

P.S. – Slučajnost i ja se, i zvanično, ne poznajemo od kada sam saznala da je Svetski dan Nutele 05. februara.

On (3) i ja (24), ali ove zagrade su nebitne jer je vreme, u suštini, jedna izmišljotina.

-Sovljo, šta ćeš da ti nacrtam, za tebe?
-Mmmm… kućicu!
-E, to nemamo.
-Hahahaha, a šta imate?
-Imamo krug i imamo kocku.

I to je to.

Ljubav.

A crtali smo i sneška i sneg i balone i slova.. ali ništa kao ljubav za poneti.