Tijanistika

Baba o uštipcima, a mi o ostaloj hrani
Ana i Maja, uoči Osmog marta, pričaju o genocidu karanfila i nekreativnosti većeg dela populacije…

Maja: Ja ne znam zašto svi živi poklanjaju cveće, stvarno mi to nije jasno.
Ana: Nećeš cveće?
Maja: Ma, jeb’o cveće, nek’ mi kupi burek!

***

Letos, skupilo se nekoliko nas kod mene i nakon što smo pojeli bogaoca svega, izvrnuli se po krevetima i podu, pa započeli priču… o hrani, razume se, a  kraljica prethodnog dijaloga je kraljica i ovog.

Maja: Ja toliko mogu da pojedem, da ne znam da li sam se dva puta u životu najela. Ono, da kažeš da ne mogu da mrdam. Ne dešava se to, uvek se nekako suzdržavam. Evo, sad smo ovo sve pojeli, ali ne mogu da kažem da sam se neznamkako najela.
Miloš: Kako, bre?! Pa, ja ne bih mogao sad ovu jednu grisinu sa stola da pojedem! (i pokaže na štapiće, na stolu)
Maja: E, pa ne mogu ni ja grisinu!!! Ali, pohovano belo, tikvice, krompiriće, pohovani sir i salaticu neku – e, to bih mogla.

***

Ana: Je l’ rade oni dostavu hrane?
Ja: Da, ali samo za firme.
Ana: Koja stoka, pa mi jedemo kao prosečna firma!!!

***

Medalja za smotanluk
Meni, naravno. Da ne objašnjavam šta i kako, uglavnom, desilo se to da mi se očni kapak zakačio za cibzar od majice, koja je na v-izrez, pa se tu zakopčavala. Dok sam je skidala, uspelo mi je nekako da mi kapak upadne u taj cibzar, pa je ta predstava trajala nekih pola sata. Naravno da se to videlo sutradan, pa su me svi u školi pitali šta mi se desilo sa okom.  Eto, ako čita neko od vas – ja sam mu se desila.

Nepismeni srpovi
Malo je reći da sam bila šokirana sajtom o srBstvu na koji sam naletela, gde autor napominje da, ako smo Srbi – pričamo srBski, a ne srpski. Izdvojila sam jednu rečenicu sa početne stranice, to im je valja i moto:

Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи.

Nisam baš sigurna da niste srpovi, čim niste čuli za glasovne promene tj. jednačenje suglasnika po zvučnosti.
Odlepim kad vidim ovako nešto, jer mi smeta skrnavljenje srpskog jezika. To su sigurno oni što pišu: “JeR si bila u školi?”

Sve, sve, sve
Sve te ekskurzije s kojih smo se vraćali gladni, jer su pare otišle tamo gde već pare odu na ekskurzijama i, nestrpljivo čekajući poznate ulice, pevali: “Hej, šoferu, dodaj gas – Novi Sad je ispred nas.”
I tako, kilometrima. Uvek nam je bio ispred.

Svi ti ljudi koji, kad im pokažeš ono na šta si potrošio svoj višesatni trud, odgovore sa: “Ju, al’ je tebi dosadno.”  Pa, nije mi dosadno, u tome i jeste poenta. Neko sadi kukuruze po “Farmvilu”, a neko drugačije koristi slobodno vreme.

Svi oni kojima je hobi kašljanje po pozorišnim predstavama.

Svi ti fejvovani tvitovi, od kojih ovom prilikom izdvajam:
@nouvellenomade: Ja JAT-om više ne letim što toplo preporučujem i vama. Svaki avanturizam ima granice.

Svaštara od posta, nešto kao prizori na gomili, čega će biti još ovdi.

Ti, kao, razumeš mene,
ja isto tako ne razumem tebe,
a sve to dok nam alkohol osvaja vene
u igri gde pijana istina
nad treznom kupi poene.
Mi, nemamo nas,
pa u punoj čaši pecamo spas.
Al’ ne vredi, uzalud je,
pa ne tonu lađe zbog pesničke dosade
već zbog loše posade…

Bojim se da neću moći da objasnim pojave
koje se, inače, ne objašnjavaju,
ali posluže ponekad,
da popune telefonsku prazninu.

Bojim se da neću klimati glavom u pravom smeru.

Bojim se da više nećeš ništa znati,
a kažu da ti uvek sve znaš.

Bojim se da ćemo ovako još dugo.
I bojim se da, ovako, neću još dugo.

Ona ima talenat da zaspi kad god hoćete.
Takođe, zaspi i kad nećete. Na svakom mestu, u svako doba.

Sve šljokice su kod nje.
Figurice sove još nije stigla sve da pokupi. Ima: plišane, drvene, srebrne, naslikane, nacrtane, zamišljene i odsanjane – ali ne, nisu još sve kod nje. Živu, takođe, nema.

Jedna od većih želja u životu joj je da se sve kokice iz onih velikih aparata isprosipaju pravo na njenu glavu.

Ne postoji pas ili mačka kojoj nije prišla na ulici i nikada joj ništa nije falilo zbog toga. Ne zato što je imala sreće, nego zato što životinje osećaju energiju mnogo bolje nego mi. Nemoguće je biti ljut na nekoga čija ljubav prema tebi toliko lebdi u vazduhu.

Zimi, kad uđe u auto, ne kreće dok grejanje ne podesi tako da (citiram) : DUVA NA NOGICU.

Kad joj poklanjate nešto, gledajte da to bude plave boje. Kad joj šaljete klip – u pretraživaču ukucajte “Tyler Ward”, zažmurite i pošaljite bilo koji link – svaki je PRAVI.

Jednom, kad su je iznervirale neke saksije (saksija – interni izraz za osobu koja ima samo zemlju u glavi), zajedno sa drugom Lukom je napisala sledeće stihove:

Da bi ona bila macxkica do bola,
odrala je zebru, tigra,
a potom i jadnog vola,
i na kraju ipak, uvek ide gola.

Sa kruške je davno pala,
glavicu je polupala,
posledice osećamo,
sa njome saosećamo.

Kad je bila mala, išla je na balet, obožavala ga je. Kad su je pitali da li joj je bodi roze boje, rekla je: “Pa, nije baš roze, ali nije ni crveni, više je onako kao kad pomešaš kečap i majonez.” To je trajalo godinama, a onda je samo rekla da neće da bude balerina, nego glumica.

Ja verujem da je u prošlom životu bila Japanka, jer nemam drugo objašnjenje za sve ideje, kreativnost i sav taj feng-šui u njenoj glavi.

Ako ne verujete u horoskop… Ne, čekaj! Ne možete da ne verujete u tvrdoglavost duplog ovna. Nema šanse.

Ona i ja? Krv i organe dajemo jedna za drugu, ali oko pozajmljivanja (da, ono kad uzmeš, pa posle vratiš) odeće i propratnih detalja nastanu najozbiljnije svađe na svetu. Bez šale.

Nekada me toliko iznervira, da me bukvalno izvadi iz cipela!
Ipak, u istom tom momentu sam spremna da joj te cipele dam i zauvek hodam bosa, samo da ona šeta sa mnom jer, kao što već rekoh, ne voli kad joj je hladno na nogama.

I volim što nije moguće napisati “Tijana” bez Ane.
Aj lav ju, sis!

Ne znam sa kojm zvezdama su slavni kompozitori komunicirali dok su stvarali svu onu magiju. Ne znam, stvarno.
Toliko ne znam, da ponekad posumnjam da su stvarno postojali, deluje mi nemoguće da čovek može da stvori nešto takvo. Mislim, istog tog ljudskog oblika su oni koji se ubijaju na sportskim takmičenjima, oni koji pipkaju svaki hleb u prodavnici, isti oni koji smrde u prevozu, oni koji mrze po internetu i u životu. Nije fer, bre, da se sve to naziva čovekom.
Onda skapiram da ipak nije isto… Ne znaju za Zvezde.
Njima one služe da vide da l’ će biti kiše ili ne.

Ne znam sa kojim Zvezdama komuniciraš kad ti se obrate džinovi liliputanskog mozga.
Ne znam koje Zvezde te izleče kad te spopadne neka nepostojeća stvar koju smo izmislili, a ima ih mnogo, nije “promaja” jedina. Nažalost, ima mnogo gorih gluposti koje pravimo, osim tog strujanja vazduha.
Ne znam sa kojim Zvezdama se boriš kad prećutiš nešto zarad mira u kući, da bi nestao nemir u glavi.
Ne znam da li te tvoje Zvezde ispunjavaju želje i, da li bi pre poželela da nešto nestane sa ove planete ili moć da je pobediš. Koji god da je odgovor – ti uspevaš.
Koju pogodiš onda, kad se iznerviraš? Koja to nije zaslužila svoje nebo, isto kao što loš čovek ne zasluži svoj lik…

Mnogo toga još ne znam.
U koje Zvezde gledaš dok vrištimo među tvojim notama? A da, to znam. Gledamo u istu, ta se već sto godina ne menja.

Sa kojim Zvezdama se konsultujete vas dvoje dok, od tog malog dečaka, stvarate velikog čoveka?
Kojim Zvezdama se šminkaš, pa tako sijaš, da svako zna da si roditelj, ne znam, ali saznaću i jedva čekam taj trenutak.
U koju Zvezdu je Đura Jakšić gledao dok je pisao tuđu sudbinu, isto ne znam.

Ma, u stvari, znaš šta?
Baš me briga odakle ti sve te Zvezde. Ne zanima me.
Samo ih ne skidaj sa čela, molim te.
Nikad.

Srećan ti rođendan, Amadeuse!

Šef.

Najviše sam počela da verujem u Deda Mraza onda kad mi rekoše da ne postoji. Zašto? Pojma nemam. Računam, svi znaju kako izgleda, pa nemoguće da ga baš niko nije video. Ili je to stara ljudska potreba da superheroje stvaramo prema svom liku, kao da smo savršeni.

E, al’ Betmen i Supermen u jednom trenutku dosade, a Deda nikad. Uvek ti je drago kad ga vidiš, bez obzira na to koliko godina imaš.

Jedino mu je ona torba koju vuklja na leđima malo zeznuta.
Svašta brate stane u nju. Kad krene da istresa, to traje cele godine, samo sipa.
Donese i igračke koje si želeo, i one koje nisi, ali prihvatiš ih jer svakako služe za igru.  To je u redu. Problem nastane kad sune nešto što ne znaš čemu služi. Onda malo patiš, pa tražiš uputstvo za upotrebu, ali nema… Za neke stvari sam pišeš uputstvo. Hemijskom. Nema prepravljanja. Zato i postoje nove stranice. I nove godine.
Zavuče on tu i neke lutke, da ti budu lažni prijatelji. Mora i toga da bude, kako drugačije da ti Deda dokaže da postoje ljudi koji su bitniji od njega, jer ti za poklon donose svoje prisustvo, kad odbaciš te lažne.
I tuga je u kesi, to znaš, jer mora i nje da bude, inače ni sve te igračke ne bi imale smisla. Onda je raspakuješ i razočaraš se. Nisi takvu tugu hteo. Hteo si neku da manje boli, ujeda i da ti se od nje manje vrišti, ali je takva u tvojoj kesi nemoguća, jer bi onda znao kako sa njom i ne bi bolelo. I tada bi se zvala: navika.

Zna Deda šta radi. Uvek je znao.
I uvek kad se najmanje nadaš.
Zato su i izmislili tu žvaku da Deda Mraz ne postoji, jer se ti spremiš da dobiješ nešto sjajno, nešto što želiš jako i ako se to ne desi – kažeš za njega da je laž. Nije bre, nego ne može on sve sam da uradi.

Srela sam ja njega, prošle godine, baš 31. decembra, negde na autoputu Beograd – Zagreb. Ispričasmo se lepo i kako je poznat po tome da umesto “zbogom” kaže nešto drugo, šapne on meni:  ”Reći ću ti isto ono što kažem svakom koga sretnem: Tvoji prijatelji, kao i svi drugi ljudi, ono što vole očekuju od mene. A vidi kolika je planeta, ne mogu ja baš svuda da stignem. Odmeni me malo, ostalim danima kad mene nema.”

I ode on, a ja pomislim kako mogu da menjam Dedu drugim danima u godini. Da li sam ikada uspela, ne znam, pitajte moje prijatelje. Ali ne lažne (nikako da bacim te lutke), nego one koji u rukama nose bojice.
To su moji.

Srećna vam Nova godina!

Pored zdravlja, svojim prijateljima želim da u vreći pronađu volje i snage za sve što im ispunjava dane, pa će tu negde da se zabudži i magija koja će im pomoći da ostanu superheroji, kakvi su za mene oduvek. Volim vas!!!

Za ovaj lokal nisu potrebne ni reklame, ni rasprodaje. Doći ćeš.
Sigurno hoćeš, jer ovde ima svega, iako su police prazne. Na njima se nalazi sve ono što ti ne treba, ali ćeš ipak imati, jer ti pod ruke ne pada uvek ono što želiš.

Za početak: namrštena prodavačica koja je samoj sebi i najgori domaćin, i gost. Kupci je gledaju svaki dan, ali je nikad niko nije video nasmejanu. Samu sebe nije videla već dugo, ni nasmejanu, ni tužnu. Izgubila se negde među pristiglim računima i neplaćenim ciframa.

Vekne hleba su istetovirane otiscima prstiju koji su tražili onu najbolju. Ova je reš, ova baš i nije, ovu je neko već pipk’o, ovu niko nije pipk’o pa joj sigurno nešto fali, ova je nešto vlažna, a ona tamo je možda lažna… ko zna.

Tamo, malo dalje, je kabina. Da na miru plačeš. Korišćenje je besplatno, jer su suze već dovoljna cena. Ipak, maramice se plaćaju, isto kao i sva ostala veštačka sredstva za uklanjanje tuge. Molićeš život da te nikada ne pošalje ponovo tu, ali ti neće ispuniti želju. Ne, dok ti kabina služi umesto prijatelja.

Poslednji pogled ide ka ćošku. Tri časovnika.
Prvi, da te podseti da vreme prolazi i da ti tu ništa ne možeš. Drugi, koji zvoni i opominje te da si došao u pravo vreme, jer je uvek dobar trenutak da užas pretvoriš u uzdah i nastaviš dalje. Treći časovnik služi samo da svima stavi do znanja da je vreme žene za kasom odavno prošlo ili nikad nije ni svraćalo u tu prodavnicu.

Naravno, nisi ti kriv za to. Često ljudi biraju da ostanu u lošem, jer im je lepo nepoznato. Oni vole samo proverene stvari.

Ulazak ovde nije potreba, već moranje.
Izlazak, takođe.
Biraš samo dužinu boravka.

Vazduh je bio ispunjen bojama, veselim kricima, rukama i iščekivanjima. Dim-mašina, balončići koji su se razleteli svuda po hali i muzika. I sve je teklo po planu, činilo se da noć nema kraj.

A onda mi je šampon ušao u oči
i morala sam da prekinem koncert.

Tehnički problemi, šta da se radi.